Niko nije neduzan

Standard

Bio sam uplasen.

Svestan situacije, cutao sam. Nisam mogao da izbacim onu devojku iz glave. Ona je bila necija cerka, neko ju je voleo, ona nije mrzela. Bila je nevina u svakom smislu, neizivljena, sve je moglo biti njeno, ali nista od toga se nece desiti. Njen put se zavrsio tamo, u mracnoj ulici, na trotoaru. Nije nigde otisla i nigde se nije vratila. Nisam moga to da zaustavim. Znao sam da je gotovo cim sam je video, ali nista nisam uradio, nisam mogao. Nisam je mogao spasiti, mogao sam samo sebe ubiti. Mozda bi to bilo bolje, jer sada cu ceo zivot provesti placajuci tudje greske. Moja rec sada nema nikakav znacaj.

Policajac me je gledao sa osmehom. ,,Gotovo je”, rekao je, ,,bolje priznaj, mozda ces bolje proci”. Osecao sam bes. Njegove krupne oci bile su pune podsmeha. Mislio je da je bolji od mene. Mogao sam da namirisem olosa na njemu. Nisam ja on, niti je on ja, i hvala bogu na tome. 

,,Nemam ja sta da priznam”, rekao sam, ali cinilo se uzalud. Drugi je usao, dao ovom neke papire i otisao. Ovaj ih je citao sa podmukilm osmehom na licu. Priblizio mi se i rekao: ,,Mozes da mi pricas lazi koliko ‘oces. Nasli smo tvoje otiske prstiju na oruziju i krv zrtve na tvojoj dukserici.” Sve je bilo gotovo. Nisam nista rekao. Sta bih mogao? Gledao sam ga hladno i njega je to nerviralo. Zeleo je da vidi poraz u mojim ocima, zeleo je da mislim da je on pobedio. ,,Kako se osecas? Ubio si jednu neduznu devojku i sada ides u zatvor. Tamo ces biti dugo. Veoma dugo.” Osmeh mu se nije skidao sa lica, ali ja sam ipak ostao hladan. Znao sam kako ce se ovo zavrsiti. Samo sam cekao. Eto, sad je sve gotovo.

Usli su par njih i odveli me. Kada su se vrata celije zatvorila predamnom, ceo zivot mi je proleteo pred ocima. Sve je sad uzalud, jedina greska u mom zivotu je bila sto sam uvek verovao pogresnim ljudima. Valjda neke lekcije prekasno naucimo.

Bila je kao mesec, jedan deo nje je uvek bio skriven.

Standard

Po ko zna koji put od nastanka sveta, pala je noc i jasno se video mesec, blistav i lep, kakav je oduvek bio. Sve je mirisalo na svezinu. Kisa je i nocas padala, a ja sam je slusao i gledao u mesec. Osecao sam se kao da i on gleda u mene. Podsecao me je na nju, uvek tajanstvena, jedan deo nje je uvek bio skriven. Nekada smo zajedno slusali kisu i gledali mesec, ali sada sedim sam i mislim na nju. Nedostaje mi. Nedostaje mi njen osmeh, njen miris. Uvek je mirisala na svezinu, kisu i na noc, noc kao sto je ova. Nekada smo sedeli zajedno na krovovima visokih zgrada, gledali mesec i zivezde i slusali kisu. Nedostaje mi svaki deo nje i naseg zivota zajedno. Voleo sam je i znam da je i ona volela mene. Verujem da je nasa ljubav jedna od onih najvecih. Verujem da je nasa ljubav vecna, kao mesec, kao kisa.

To a girl at the desk near the back of the library

Standard

To a girl at the desk near the back of the library

I almost asked you what was wrong the first time a saw you crying. Then I saw the book you were reading and I realized that you were crying because of it. And I was intrigued, because I’d never read anything that moved me that much.
I checked out the book that you were reading, and guess what? I cried – just a little – too. That’s how it started. Every time I go to the library, you’re almost always there, usually with a completely new book. Sometimes you smile, or laugh out loud, or cry again, and when you do I check out the book you’re reading.
That was it, really, until I realized how gorgeous you are. You are not pretty in the usual kind of way, but god, when you smile, your face lights up the best way.
I wish you’d notice me, sitting a few desks away from you, reading a book you have been reading a few days before. I wish you would smile at me. I don’t have the guts to talk to you. I’m afraid you won’t be anything at all as I imagine.
One of these days, I’ll pluck up the courage to ask you what you’re reading about. And maybe you’ll smile with that gorgeous smile and tell me all about it. And then we’ll talk about the books we’ve read. But until then, thanks for recommendations. I love them.

Love, the boy a few desks away from you

Zora

Standard

Svice. Volim ovaj deo dana, on mi je omiljeni. Svi spavaju, a ja sedim na prozoru i uzivam. Zora – nesto najdivnije. Radjanje. Sve bi bilo lepse da imam cigarete…
Nisam sama, to znam. Tu su moje misli. Tu sam ja i nisam sama. Ja se dobro slazem sa Ja i uvek imamo mnogo toga da pricamo jedna drugoj. Pricamo stalno,ali ponekad volimo i da cutimo. Tisina je tako lepa. U zoru najvise pricamo. Tek pocinje novi dan, svi spavaju, a mi pricamo sve ono sto drugi ljudi pricaju u svojim snovima sa nekim, samo sto mi to radimo lepse. Nismo same, imamo jedna drugu. Iako ni jedna od nas ne voli sebe, mi jedna drugu volimo i to nam daje snagu. Ona je drugacija od mene. Ona ne pusi, ne pije ni kafu ni alkohol, ne psuje, ali mene voli uprkos haosu koji sam ja. Ona voli da nosi haljine i cita klasike. Ona je sve ono sto je dobro u ovom svetu. Uzimam jos jedan gutljaj kafe i cim poslednje cigarete. Zelim da je dodirnem i poljubim, ali ona to ne voli. Ona je lepsa. Gledam u nebo i sunce koje se radja, a ona gleda u mene, ne vidim je, ali osecam njen pogled. Polako vadi jedan papiric iz torbice i pocinje da mi cita najlepsu poeziju na svetu. Kaze da ona to nije napisala, nego da je nasla na ulici. Kaze da voli ovaj svet jer i u najmracnijim coskovima mozes naci lepotu.
Svanulo je i najdivniji deo dana se zavrsio. Ustaje, daje mi papiric i odlazi, a ja se vracam svakidasnjim obavezama. Vec mi nedostaje.

Trazi me

Standard

Trazi me u sumama
Trazi me na ulicama
Trazi me u moru
Trazi me na livadama
Zovi me najlepsim imenima
Sapuci mi najlepse reci
Nemoj nikada da odustanes
Kada me ne vidis
Ti nastavi da trazis
Ja tebe vidim
Kada me ne cujes
Ti nastavi da sapuces
Ja tebe cujem
Nemoj da me ostavis
Ja cu umreti bez tebe
Plasim se mraka
A mrak ce slediti ako odes
Ja cu uvek biti tu
Jer bez tebe ja ne postojim

Kao da se ne znamo

Standard

– Znas, draga, ja sam tek sad shvatio da ja znam vrlo malo o tebi…

– Jebi ga…

– Ah, mozda je tako i bolje…

– Sto to mislis?

– Ne znam… Mozda bih se zaljubio u tebe.

– Zar bi to bilo tako grozno?

– Verovatno… Bila bi to jedna od onih od tvojih nesrecnih ljubavnih prica sa tragicnim zavrsetkom.

– Ko zna, mozda i ne bi…

– Mozda, draga… Mozda u nekom drugom zivotu, nekom drugom svetu. Mozda u nekom drugom, paralelnom univerzumu, nas dvoje smo srecno zaljubljeni jedno u drugo, drzimo se za ruke dok setamo parkom, vodimo ljubav, pijemo vino, pisemo poeziju i stvaramo umetnost. Mozda, sve je moguce.

Ona nije nista rekla, a ni on. Ostala je gola u krevetu sa cigaretom u ruci, a on je svoju brze-bolje ugasio, obukao se i otisao.

Srecan broj

Standard

Sve je pocelo kada je moj brat dosao na ideju da kupi listic za lutriju. Kaze da je od prijatelja cuo da su se mnogi ljudi na taj nacin obogatili. Prvi listic, drugi, treci, cetvrti i vise niko nije brojao. Sam Bog zna koliko smo ih kupili, nekako nam preslu u naviku. Sada kada o svemu razmisljam, vidim kolikoje bilo manje para, manje hrane, manje svega, ali mi to nismo primecivali, nismo ni shvatali koliko nam novac ustvari nije potreban.
Kada smo bili decaci ziveli smo u maloj kuci sa majkom i ocem. Majka je bila domacica, a otac je stalno radio, od jutra do mraka, ali para nikada nije bilo. Ne znam kako. Gledajuci moje vrsnjake drzeci drveni autic bez tockova u rukama kako imaju mnogo bolje igracke od mene, zakleo sam se da cu jednoga dana imati dosta novca i svojoj deci obezbediti lepo detinjstvo. Druga deca su me cesto ismejavala zbog odece i igracaka koje sam imao. Stara, zakrpljena, izbledela, omalela odeca ni meni se nije svidela. Otac je bio kratkog fitilja pa su cesto izbijale svadje izmenju majke i njega. Znao je i da se napije, a to ne bi bio lep prizor. Iskreno, plasio sam se svog oca. Bio je veoma zastrasujuceg izgleda. Imao je tamne oci, crnu kosu kao ugalj, visok i krupan. Takav je bio nas zivot.
Nakon kratkog skolovanja brat i ja smo se zaposlili i brzo, nesvesno odvojili od roditelja. Ziveli smo sami u kuci pored puta. Svaki nas dan je bio isti – probudimo se rano, odemo na posao i nakon posla kuci. Posle posla smo uglavnom sedeli na kaucu, pili jeftino pivo, gledli televiziju i cutali. Svak dan nam je bio prazan i zeleo sam da se nesto promeni. Jedne veceri smo kao i svake druge pili pivo i gledali izvlacenje srecnih brojeva. Izgubio sam svaku nadu. Nisam ocekivao da cu ikada dobiti i centu, samo sam zeleo da znam koliko sam bio blizu, uglavnom ni malo. Te veceri su na ekranu iskakali nasi srecni brojevi, jedan po jedan i do poslednjeg. Nisam verovao. Oci su nam bile ikoracene, nismo treptali, mislili smo samo na jedno. Tako blizu. Samo jedan pravi broj. Cinilo se tako lako i jednostavno, nismo ni znali koliko. Tako mi osvojimo milion dolara. Poceli smo brat i ja da pevamo i igramo od srece, cinilo se da nasoj sreci nije bilo kraja, mislio sam da je nasem bednom zivotu dosao kraj, da je ovo novi pocetak. Ali moj brat nije tako mislio, zeleo je sav novac za sebe rekavsi da je on uplatio listic. Bio sam besam. Prvo sam hteo da bratski podelimo novac, ali zasto? Zasto kada on ne zeli to? Zasto bi ja delio nesto sto je moje? Ja sam uplato taj listic i ne moram sa njim da delim. Poceli smo da se svadjamo. Osetio sam nalet besa. U njegovim ocima sam bio mali, jadan, slab, ali osecao sam se snazno. Otisao samo do male komode i izvabio stari dedin pistolj. Okrenuo sam se i uperio pistolj u svog brata. U njegovim ocima nije bilo straha. Smejao mi se: ,,Ha! Sta umisljas? Nemas ti petlju za to! Ti si jadan. Nikada neces imati nista jer si slab. Ostavi taj pistolj i dovrsi svoje pivo, nastavi sa svojim jadnim zivotom, pristaje ti, a ja odoh, ja sam sad milioner.“ Podsmevao mi se. Kako je mogao? Uvek sam bio dobar brat. Divio sam mu se, zeleo sam da budem kao on, ponosio sam se sto mi je on stariji brat. Osecao sam da je ovo pravedno, da je kako treba da bude. Ja sam sada bio onaj koji donosi odluke. Bio sam besan ali i srecan, ne mogu sa sigurnoscu reci da se nisam smejao. ,,Hajde! Uradi to! Ne mozes, kukavice!“ Smejao mi se. Naravno da sam mogao, i hteo sam. Povukao sam okidac i u tom delicu sekinde sve se promenilo. Bio sam iznenada uplasen. Krvi je bilo svuda. Ispustio sam pistolj i laganim korakom prisao telu svog brata koje je lezalo na podu. Bilo je jos malo zivota u njemi i poslednjim dahom mi je rekao: ,,Hvala ti.“ Gledao sam ga iskoracenim ocima. Podigao sam pogled i ispred mene je bilo ogledalo. Nisam se prepoznao. Bio sam bled, a oci su mi bile krupne i crne. Moja dusa je umrla sa mojom zrtvom. To nisam bio ja, to je bio neko drugi, neko ruzniji. Komsije su cule pucanj i zvale policiju. Policija je ubrzo dosla i odvela me.
Sudija je mene osudio na robiju, a ja svog brata na smrt. Sa time sam morao da zivim. Ubio sam svog brata za milion dolara. A onaj listic, on nikada nije unovcen, niko ga nije pronasao, mozda nikada nije ni postojao.

Ona ima sve sto pozeli

Standard

Anita je hodala hodnicima svoje velike, prazne kuce, polu gola i pusila cigaretu. Tek je ustala i jedino o cemu je razmisljana je kafa. Svi su spavali, jedino je ona bila budna, a pod ”svi” je mislila na svoju majku koja je verovatno komirana od alkohola i moze svakog casa da ustane mamurna i nervozna i pocne da vice na poslugu koja takodje trenutno spava. Uvek je volela jutro jer jedino tad moze da se prepusti svojim mislima i crtanju. Tisina. Lepota. Osmehnula se, uzivala je. Otisla je u kuhinju i skuvala sebi kafu. Jedna kasicica secera i dve kasicice kafe. Uzela je olovku i blok i pocela da crta divne predele, sume i pasnjake. Jutro je bilo hladno i nekako sporo, a ona je bila mirna. Cula je korake odozgo, iz majcine sobe. Budna je, pomislila je. Potom je cula neku buku, kao da je nesto palo. Ugasila je cigaretu i otrcala u svoju sobu. Brzo se spremila za skolu i krenula kroz kucu spustene glave u nadi da je majka nece primetiti ”Stani!”, prodrala se majka. ”Gde ces ti ovako rano?” ”U skolu. I nije rano, 10 sati je.” Majka ju je pogledala, ali potom brzo skrenula pogled kao da nije imala snage da je gleda. Anita je bez reci izasla iz kuce. Bilo je poprilicno hladno i maglovito. Usput je pusila cigaretu i sutirala kamencice. Dok je isla ulicom cula je ljude kako sapucu: ”To je Anita, prelepa je..”…”Bogata kucka, misli da moze sve samo zato sto je bogata…”…”Kurva, jebe se sa svakim!”…”E, da mi je njen zivot…”…”Ona ima sve sto pozeli…”…”Glupa bogatasica…”…”Ona ima sve sto pozeli”…”Ona ima sve sto pozeli…”… Bilo joj je muka ljudi koji se samo prave da je poznaju i licemera koji jure za njom. Kada je stigla ispred skole cula je Zoin glas. ”Anita! Anita, cekaj!” Nastavila je da hoda praveci se da je ne cuje. Nije otisla u skolu. Nije zelela da se socializuje sa povrsnim ljudima koji su je jurili i pozivali je na njihove zurke koje su odrzavali kod kuce jer im roditelji nisu u gradu, i otisla je kod Dzonija. On je uvek imao nesto lepo za nju, par grama srece. Dzoni je, kao i uvek, bio u svom smrdljivom stanu, i uglavnom nadrogiran. U stanu je bilo par ljudi koji su nadrogirani i polu goli lezali na trosedu, fotelji, a nekih je bilo i na podu naslonjenih uz zid. Cula se jedna devojka kako place u kupatilu. ”O, Boze, ona Ana mi je vise dosadila sa svojim cmizdrenjem”, rekao je, ”udji, sedi i posluzi se.” Sela je. Nije ju bilo briga sto je ovo mesto bilo tako odvratno. Njoj je bilo nekako lepo, jer se ovde niko nije pravio da je nesto sto nije. Svi su isti. Svi su sjebani. Povukla je crtu i zabacila glavu. Osecala se divno, srecno, zelela je da je ovaj osecaj nikada ne pusti. Nekoliko sati srece i prekida odvratnog sveta punog licemirja iza zatvorenih vrata zagusljivog i smrdljivog stana. Dani su prolazili, nedelje, meseci. Anita vise nije odlazila u skolu, cesto nije ni isla kuci. Dzonijev stan je postao njeno skroviste. Dugo nije majku videla. Prestala je i da crta. Danas je uzela mnogo vise nego sto je trebalo i osecala je da njeto telo to ne moze da podnese. Osecala je da je telo polako izdaje, da umire. Iz ranca je izvadila papiric i drhtavom rukom napisala poruku. Zazmurila je, otisla u predivan svet bez para, materijalnih stvari, morala, mrznje, zavisti i licemerja. Zaspala je i vise se nije probudila. Na papiricu zguzvanom u njenoj ruci je pisalo: ”Kazu ”ona ima sve sto pozeli”. Ljudi su tako smesni.”