Ona ima sve sto pozeli

Anita je hodala hodnicima svoje velike, prazne kuce, polu gola i pusila cigaretu. Tek je ustala i jedino o cemu je razmisljana je kafa. Svi su spavali, jedino je ona bila budna, a pod ”svi” je mislila na svoju majku koja je verovatno komirana od alkohola i moze svakog casa da ustane mamurna i nervozna i pocne da vice na poslugu koja takodje trenutno spava. Uvek je volela jutro jer jedino tad moze da se prepusti svojim mislima i crtanju. Tisina. Lepota. Osmehnula se, uzivala je. Otisla je u kuhinju i skuvala sebi kafu. Jedna kasicica secera i dve kasicice kafe. Uzela je olovku i blok i pocela da crta divne predele, sume i pasnjake. Jutro je bilo hladno i nekako sporo, a ona je bila mirna. Cula je korake odozgo, iz majcine sobe. Budna je, pomislila je. Potom je cula neku buku, kao da je nesto palo. Ugasila je cigaretu i otrcala u svoju sobu. Brzo se spremila za skolu i krenula kroz kucu spustene glave u nadi da je majka nece primetiti ”Stani!”, prodrala se majka. ”Gde ces ti ovako rano?” ”U skolu. I nije rano, 10 sati je.” Majka ju je pogledala, ali potom brzo skrenula pogled kao da nije imala snage da je gleda. Anita je bez reci izasla iz kuce. Bilo je poprilicno hladno i maglovito. Usput je pusila cigaretu i sutirala kamencice. Dok je isla ulicom cula je ljude kako sapucu: ”To je Anita, prelepa je..”…”Bogata kucka, misli da moze sve samo zato sto je bogata…”…”Kurva, jebe se sa svakim!”…”E, da mi je njen zivot…”…”Ona ima sve sto pozeli…”…”Glupa bogatasica…”…”Ona ima sve sto pozeli”…”Ona ima sve sto pozeli…”… Bilo joj je muka ljudi koji se samo prave da je poznaju i licemera koji jure za njom. Kada je stigla ispred skole cula je Zoin glas. ”Anita! Anita, cekaj!” Nastavila je da hoda praveci se da je ne cuje. Nije otisla u skolu. Nije zelela da se socializuje sa povrsnim ljudima koji su je jurili i pozivali je na njihove zurke koje su odrzavali kod kuce jer im roditelji nisu u gradu, i otisla je kod Dzonija. On je uvek imao nesto lepo za nju, par grama srece. Dzoni je, kao i uvek, bio u svom smrdljivom stanu, i uglavnom nadrogiran. U stanu je bilo par ljudi koji su nadrogirani i polu goli lezali na trosedu, fotelji, a nekih je bilo i na podu naslonjenih uz zid. Cula se jedna devojka kako place u kupatilu. ”O, Boze, ona Ana mi je vise dosadila sa svojim cmizdrenjem”, rekao je, ”udji, sedi i posluzi se.” Sela je. Nije ju bilo briga sto je ovo mesto bilo tako odvratno. Njoj je bilo nekako lepo, jer se ovde niko nije pravio da je nesto sto nije. Svi su isti. Svi su sjebani. Povukla je crtu i zabacila glavu. Osecala se divno, srecno, zelela je da je ovaj osecaj nikada ne pusti. Nekoliko sati srece i prekida odvratnog sveta punog licemirja iza zatvorenih vrata zagusljivog i smrdljivog stana. Dani su prolazili, nedelje, meseci. Anita vise nije odlazila u skolu, cesto nije ni isla kuci. Dzonijev stan je postao njeno skroviste. Dugo nije majku videla. Prestala je i da crta. Danas je uzela mnogo vise nego sto je trebalo i osecala je da njeto telo to ne moze da podnese. Osecala je da je telo polako izdaje, da umire. Iz ranca je izvadila papiric i drhtavom rukom napisala poruku. Zazmurila je, otisla u predivan svet bez para, materijalnih stvari, morala, mrznje, zavisti i licemerja. Zaspala je i vise se nije probudila. Na papiricu zguzvanom u njenoj ruci je pisalo: ”Kazu ”ona ima sve sto pozeli”. Ljudi su tako smesni.”